Niš rebellion (1841)

Source: Wikipedia, the free encyclopedia.
Newspaper "Novine srbske" describing the details of the rebellion taken up by Christian. The non-compliance of the freedoms for the Christians announced in the Edict of Gülhane was the reason for the uprising. Demands for improving the tax system were put forward.[1]
"Novine srbske" describing a mission of Ottoman officials, aiming the returning the Bulgarians who fled in Serbia during the Niš rebellion.

The Niš rebellion (

nahiya (sub-districts) of Niš, Pirot, Vranje and Toplica, today in Serbia. At that time, it was known as the Bulgarian revolt.[2][3] In Serbian historiography it is regarded as a Serbian revolt,[4] while in Bulgarian and international historiography as a Bulgarian rebellion.[5][6][note 1]

Rebellion and suppression

The rebellion was led by Miloje Jovanović and Nikoča Srndaković Srndak.[7][8][9] It was rapid, large and forceful, relatively unexpected by the Ottomans with initial combat successes.[10] Ali Riza, a special commissioner sent to negotiate with the rebels, in a report sent to Istanbul, referred to the Bulgarians who dared intending to achieve supposed independence like that of the Serbs.[11][12] During the rebellion, the Ottomans burnt down 225 villages.[12]

Aftermath

After the suppression of the rebellion, protests against Ottoman rule continued until September 1842.

Miloš Obrenović I of Serbia took a hand in arranging it.[15][16][17] Jérôme-Adolphe Blanqui wrote Voyage en Bulgarie (Voyage in Bulgaria), a report of a mission given by French authorities to investigate the real causes of the Niš revolt.[18]

Notes

  1. ^ According to Nenad Stefanov, PhD in history at Humboldt University of Berlin, the rebellions between 1836 and 1840 in the area of Niš, Pirot and Belogradčik are object of contention between a nationally centered Serbian and Bulgarian historical narrative, both sides claiming they to be a manifestation of Bulgarian national consciousness or respectively loyalty of the rebels to Miloš Obrenović in a Serbian national historiography. He claims, by conceptualizing the relationship of Obrenović to the rebellion not as the protagonist of any national idea, but as one political actor, acting in this concrete context, is possible to avoid a strictly nationalist views. A lot of sources related to the activity of Prince Miloš, shows his interaction and cooperation with the Ottoman authorities, in order to restrain this revolt. For more see: Revolutions in the Balkans, Revolts and Uprisings in the Era of Nationalism (1804-1908), Panteion University of Social and Political Sciences, Athens, pp. 27-28. and Südosteuropäische Hefte, 3 (2014) 1, pp. 163-166.

See also

References

  1. ISBN 1452234191
    .
  2. ISBN 113502670X
    , p. 173.
  3. ISBN 1452234191
    , p. 257.
  4. ISBN 9788671790895
    , p. 111.
  5. ISBN 9544309225
    , стр. 31-34.
  6. ^ Revolutions in the Balkans, Revolts and Uprisings in the Era of Nationalism (1804-1908), Panteion University of Social and Political Sciences, Athens, pp. 27-28. and Südosteuropäische Hefte, 3 (2014) 1, pp. 163-166.
  7. ^ Група аутора (1995). Енциклопедија Ниша, Историја. Ниш: Градина.
  8. ^ Stojančević, Vladimir (2006). "Ustanak 1841. godine u Jugoistočnoj Srbiji". Narodni muzej Leskovac. {{cite journal}}: Cite journal requires |journal= (help)
  9. ^ Stojančević, Vladimir (1971). "Sudbina vođa Niško-leskovačkog ustanka u Srbiji 1841/1842". Leskovački zbornik. XI. Narodni muzej Leskovac.
  10. ^ Mirčetić 1994, p. 92.
  11. ^ Bulgarlarin Sirplular gibi guya serbestiyet tahsil etmek zu'mile mütecasir olduklari hareket-i isyaniyeleri. Inalcik, op. cit., p. 67, note 2.
  12. ^
    ISBN 9545285281
    , Увод.
  13. ^
    ISBN 9780521540155
    , p. 345.
  14. ISBN 978-86-7743-106-8
    . Једну од трајнијих политика подстицања пољопривреде чинило је подстицање досељавања сеоског становништва. Државне власти биле су свесне значаја насељеност земље и подстицаја које је оно давало привредном развоју, наричито у пољопривреди, где је обезбеђивало већу култивисаност земљишта. Стога су, у оквиру активне популационе политике, посебно подстицале досељавање сеоског становништва. Иако у ограничене у могућностима привлачење становништва, српске власти су најчешће прихватале не само оне који су се из постојбине иселили с одобрење власти, већ и оне који су илегелно напустили земљу и преселили се у Књежевину Србију, били да су досељавали у миру или у време буна, као што је био случај тзв. Нишке буне 1841. године, када је у Србију пребегло око 10–11.000 људи и када су османске власти тражиле њихово враћање у постојбину. Од овог правила одступало се ретко, најчешће под политичким притиском.
  15. ^ Stojančević, Narodnooslobodilački Pokret u Niškom Kraju, 1833, i, 1834/35 g.', Istoriski Casopis, V, (1954-1955), p. 431; S. Dimitrov, 'S'rbiia i V'stanicheski Dvizheniia v Zapadna B'lgariia ot 30te—40te godini na XIX vek,' Studia Balcanica, II, Prouchvaniia po Sluchai Vtoriia Mezhdunaroden Kongres po Balkanistika, (1970), pp. 258-261 and 263.
  16. ^ Mark Pinson, Ottoman Bulgaria in the First Tanzimat Period — The Revolts in Nish (1841) and Vidin (1850) (Middle Eastern Studies, Vol. 11, No 2 (May, 1975), pp. 103-146).
  17. ^ Vladimir Stojančević (1988). Serbia and the Bulgarians, 1804-1878. Просвета. стр. 126: Избио велики народни устанак 1841 године у бугарским крајевима на територији видинског пашалука, кнез Михаило није могао помоћи, као што није помогао ни устанак српског становништва у крајевима нишког санџака. [...] У јавности овај устанак је познат као буна хришћана, и премда је то био оружани антитурски покрет и српског и бугарског становништва [...], убрзо се у Европу одомаћио назив „бугарска буна".
  18. ^ E. D. Tanır, “The mid-nineteenth century Ottoman Bulgaria from the viewpoints of the French travelers,” M.S. - Master of Science, Middle East Technical University, 2005.

Sources

Retrieved from "https://en.wikipedia.org/w/index.php?title=Niš_rebellion_(1841)&oldid=1214557979"